Посета

ЗАЈЕЧАР, КЉУЧНО СРЕДИШТЕ ТИМОЧКЕ КРАЈИНЕ
Град који се усправио
Није ствар само у томе да се изгради један број нових објеката, уреде неке улице, поплочају тргови, побољша расвета, укину таксе и олакша инвестирање. Ради се о томе да се успостави једна друкчија филозофија живљења, да се протера дух предаје и запуштености, да се преузму иницијатива и одговорност, да свак доиста уради колико је до њега. Кад се у томе успе, као што су успели градоначелник Зајечара и његов тим, онда се позитивни ефекти нижу као логичне последице

Текст: Зоран Плавшић и НР Прес

Пет Тимока, а једна Крајина. И како би се она звала него Тимочка?
Баш тамо где се спајају Црни и Бели, творећи Велики Тимок, подручје је града Зајечара, главног урбаног центра и административног средишта Тимочке крајине.
Први пут поменут у чувеном турском попису из 1466. године (за време султана Мехмеда Освајача), када је имао осам породица, Зајечар је данас модеран град са седамдесетак хиљада становника који живе у 42 насеља. У широј околини Зајечарске котлине дижу се планине Дели Јован и Велики Крш на северозападу, Тупижница на југозападу, а на југоистоку су обронци Старе планине. Хронике веле да је пред Други светски рат Зајечар био четврти град по богатству и први по чистоћи у Србији. Због обиља угља, углавном каменог и мрког, називан је „седиштем српског Рура”.
После тог страшног рата, на таласу опште индустријализације, Зајечар је израстао у моћан привредни, културни, туристички и спортски центар. Долазили смо тамо на „Песму лета”, „Турнир духовитости”, „Гитаријаду”, на песничке и позоришне фестивале. Памтимо лепи град, 230 километара удаљен од Београда, са хотелом у центру, преко пута робном кућом, пространим тргом на којем су Музеј, па Позориште, зграда општине, мало иза је црква, стара чаршија. Град са доста туриста, пословних људи, младих, пун смеха и домаћинске љубазности. Нису заборављени ни зајечарско пиво, ни вина из оближњих виногорја. На дресовима шампионске екипе „Звезде” дуго је, у походима на Европу, стајала реклама чувене зајечарске фабрике „Кристал”.
А онда смо се овде обрели 1990-их и заувек упамтили „слике потонулог града”. Економске санкције и рат учинили су своје. Са привредне сцене су дословно нестали „Кристал”, „Порцелан”, „Арсеније Спасић”, „Тимочанка”, КТК „Зајечар”, „Зајечар-промет”... Напуштене фабрике, очерупани погони, потпуни привредни крах, застрашујући број од осам хиљада људи без посла.
Чинило се да је крајње време за одлучан рез већ било прошло када се он, најзад, и догодио.

ИЗЛАЗ У АКЦИЈИ

Данас Зајечар готово да не препознајемо. У суморну љуштуру, исцеђену санкцијама и немаштином, уселио се нови живот. Зајечар се усправио, а његови житељи, охрабрени од стране локалне власти изабране 2004, постали су свесни да много тога не зависи ни од кога другог до од њих самих, те да опоравак управо од тога треба и започети. Схватили су да од чекања да се проблеми реше сами по себи може бити само још теже. Кренули су у акцију. У рекордно кратком року многе улице и тргови добили су сасвим ново рухо, модерно и отмено. На некадашњем сметлишту на Поповој плажи изграђен је изузетан спортско-рекреациони комплекс, по много чему јединствен у Србији. На рубу самог града саграђено је скијалиште са ски лифтом и топовима за прављење снега...
– Наше опредељење ниједног тренутка није било да мандате подредимо личном комфору – каже за Националну ревију Бошко Ничић, градоначелник Зајечара, оснивач и први човек Покрета „Живим за Зајечар” и истоимене коалиције која је на недавним локалним изборима освојила готово половину одборничких мандата. – Могли смо да седимо и уживамо у ситним привилегијама, али смо уместо тога одлучили да радимо свом снагом. То што смо урадили види се и осећа. Није реч само о бројним објектима у граду и у селима, него о филозофији живљења другачијој од оне од пре десетак година. Зајечарци се, без обзира што проблема још увек има много, више не задовољавају само преживљавањем. Постали су свесни сопствених могућности и стекли самопоуздање, а са таквим људима се може урадити много више него са онима који ни у шта не верују.
За пет минулих година, с поносом истиче Ничић, у комуналном уређењу Зајечара учињено је више него за претходних петнаест. Тај дух позитивне промене и снага очигледног примера покренули су људе. Порасло је интересовање људи да сопственим учешћем убрзају комуналну изградњу, како би њихове улице и зграде, на шта неки чекају деценијама, што пре били уређени. Њихово учешће износи око 20 одсто цене само асфалта, а интересовање је толико да су практично већ сада уговорени послови за целу наредну годину. Много више се гради и у селима. И тамо је сазрела свест да је за бржу комуналну изградњу неопходно ангажовање сопствених средстава, па је од пре две године уведена рента.

МОДЕЛ ПРЕВОЗА ЗА ОСНОВЦЕ

– Већ смо темељно обновили и савремено опремили 12 домова културе, од којих су неки били дословно руине – прича Бошко Ничић.  – Обновили смо улице и расвету у селима, уређивали спортске терене, црквене порте и гробља. Подршка мештана је била заиста велика. Да бисмо решили проблеме у превозу основаца, јер нисмо били задовољни ранијим превозником, купили смо аутобусе и превоз организовали сами. Мислим да смо једина локална самоуправа у Србији која је ђачки превоз решила у сопственој режији, али сам сигуран да ће ускоро истим путем кренути и други. Многи се интересују за наш модел.
Зајечарци и њихова локална самоуправа потпуно су свесни да интензивна комунална изградња није довољна да се оствари толико жељени велики препород. За то је потребна и јака привреда, коју треба изградити буквално од темеља.
– С обзиром на надлежности локалне самоуправе, директно нисмо могли ништа да предузмемо. Индиректно смо чинили све што је у нашој моћи. Купили смо пропалу фабрику текстила „Тимочанка” са четири и по хектара земљишта и готово хектар под халама, у намери да је претворимо у индустријску зону. Свако ко запосли више од 50 радника биће у тој зони ослобођен плаћања закупа. Тамо сада ради једна текстилна компанија. При крају смо формирања бизнис инкубатора, чији ће први корисници бити неке италијанске компаније које се баве производњом софтвера. Знали смо да за нас у Европи нико неће знати ако му не кажемо да постојимо и нешто нудимо. Тражили смо контакте на свим нивоима, ишли на сајмове, доводили људе из света, братимили се са њима. Током минуле четири године Зајечар је посетило десет пута више амбасадора него министара из претходне Владе Србије. Расте интересовање партнера из земље и иностранства за наш град. Италијани су заинтересовани за производњу здраве хране у сарадњи са овдашњим Институтом за пољопривреду, словеначки „Туш” ће у блиској будућности изградити мегамаркет, „Форма идеале” тржно-пословни центар...

МОДЕРНОСТ И ИДЕНТИТЕТ

Пребогата историја овога краја, из различитих епоха, један је од битних елемената привлачности Зајечара. Народни музеј у граду чува артефакте о томе. Преднеолитски период, антика, Рим, Византија, средњовековна Србија, ропство под Турцима, ослобођење и васкрс. Рим је донео нарочито велике промене. Мезија је једна од најзначајнијих житница империје, а рударство у долини Тимока један од привредних стубова. Један од 17 римских царева рођених на тлу данашње Србије, Галерије, потиче управо одавде. Његова касноантичка палата „Феликс Ромулијана”, изграђена од 297. до 311, данас бисер на листи светске културне баштине под заштитом UNESCO-а, налази се у Гамзиграду, надомак Зајечара. Он, моћни владар који је столовао у Сирмијуму и Солуну, зет Диоклецијанов, победилац над Персијанцима, намеравао је да после повлачења са трона у завичају проведе мирну старост, видајући у оближњој Гамзиградској Бањи бројне ране душе и тела. Палату је назвао по својој мајци Ромули. Иако у рушевинама, и данас се назире изузетна лепота палате, храма, жртвеника, житнице, јавних купатила, монументалних капија, мозаика. А толико тога у „Феликс Ромулијани” тек треба открити! Српски и немачки стручњаци су специјалним геомагнетним снимањима у задњих пет година открили још тридесет грађевина у непосредној близини утврђења царске палате, од којих су неке по димензијама монументалне. Опсежна ископавања тек чекају археологе.
Цар Галерије умро је 311. године на путу за Софију, а његова палата у Гамзиграду до данас привлачи стручњаке, туристе, радозналце.
Али не ради се у Зајечару само о историји. Деценијама већ то је град младих, град креативности и културе. „Гитаријада”, Ликовна колонија наивне уметности, Фестивал младих песника Југославије, Међународни фестивал поезије младих Еврорегиона „Дунав 21”, Југословенски салон стрипа „Максим”, Међународни фестивал фолклора, „Дани Зорана Радмиловића”...
А да би Зајечар остао град младости, да би се нови нараштај задржао ту, градски челници настоје да направе универзитет. Локална самоуправа сваке године стипендира неколико десетина студената и помаже стручно усавршавање кадрова.
– Свесни смо да будућност припада онима који знају да раде. Глобалне интеграције су стварност и ми не желимо да останемо по страни. Истовремено, не мислимо да би због тога требало да заборавимо ко смо и шта смо – каже градоначелник Зајечара Бошко Ничић. – Духовна обнова је за нас једнако важна и ми радимо на њој. На пример, у насељу Котлујевац, где живи око 20 хиљада људи, управо градимо велики православни храм. И другде помажемо обнову храмова у селима, обновили смо и неке традиционалне манифестације. Не слажемо се да бити модеран и успешан значи раскинути са сопственом традицијом, са вековима културног и духовног наслеђа које је уграђено у наш идентитет. Напротив, традиционалне вредности, рецимо моралне, могу бити добар темељ за градњу будућности.
Зајечарци данас у будућност верују много више него што су веровали пре десетак година. Људи који воде овај град с разлогом су поносни због тога. Међутим, нема ширења олакости и илузија. Без много труда, напора, па и одрицања, Зајечар не може постати модеран европски град у коме се добро живи. А то је њихов циљ и они су, кажу, спремни да га остваре.

***

Пашић
Задужбина „Никола Пашић” основана је пре готово две деценије како би подстакла истраживачки рад о животу и раду Николе Пашића, српског политичара, дипломате и народног трибуна, једног од најпознатијих европских политичара свог времена. Чланови Задужбине подигли су споменик Пашићу, организовали више међународних научних скупова, снимили документарни филм о њему, прикупили вредне документе.

***

Зоки
Фондација „Зоран Радмиловић”, основана 1992, негује глумачку заоставштину Зајечарца Зорана Радмиловића, чувеног глумца „Атељеа 212”, великана српског глумишта. Сваке јесени Фондација и позориште „Зоран Радмиловић” организују глумачки фестивал под називом „Дани Зорана Радмиловића”, на којем учествују најпознатији српски театри.

***

Кафане
И данас у Зајечару живе приче из дуге историје овдашњег кафанског живота. Многе од кафана задржале су дух и стил старих времена. Храна је овде пикантна и квалитетна, с пуно локалних специјалитета, порције богате, цене скоро упола ниже него у Београду.

***

Језера
Грлишко, Рготско, Совинац, Глоговичко... Зајечарска језера, лепа и чиста, привлаче велики број туриста, излетника, (рибо)ловаца. Совинац, код Салаша, поред магистралног пута Зајечар–Неготин, прерасло је у атрактивно излетиште и купалиште. Грлишко је између села Лесковац и Грлиште, површине око 100 хектара, дубоко до 28 метара. Из њега се Зајечар снабдева пијаћом. Порибљено је. Рготско језеро, код села Рготина, настало је на месту где је вађен кварцни песак. Дубоко је и до 40 метара, песковитог дна, воду добија из подземних извора, и најомиљеније је купалиште Зајечараца.